Valsartan kod hipertenzivnih pacijenata sa atrijalnom fibrilacijom

Atrijalna fibrilacija (AF) je najčešći poremećaj aritmije u opštoj populaciji i povezan je sa trostrukim do petostrukim rizikom od moždanog udara.⁽¹⁾⁽²⁾

Kod pacijenata sa arterijskom hipertenzijom rizik razvoja AF se povećava za čak 42%, a dodatno AF doprinosi povećanju stope kardiovaskularnog morbiditeta i mortaliteta kod ovih pacijenata.

Dokazano je da prisustvo hipertenzije uvećava rizik za nastanak AF za 1,5 puta kod muškaraca i 1,4 puta kod žena.⁽³⁾

Treba napomenuti da skoro trećina bolesnika sa AF i arterijskom hipertenzijom nema nikakve simptome. AF i hipertenzija su zajedno prisutne kod 72% bolesnika obolelih od moždanog udara, 83% bolesnika sa hroničnom bubrežnom slabošću, 77% bolesnika sa dijabetesom, 73% bolesnika sa hroničnom slabošću srca i kod 62% bolesnika sa metaboličkim sindromom. Hipertenzija je dijagnostikovana u rasponu od 49-90% bolesnika sa AF koji su učestvovali u različitim studijama.⁽⁴⁾

Sprovedena je dvostruko slepa, randomizovana studija sa paralelnim grupama. Ova studija je upoređivala efekat antihipertenzivne terapije sa valsartanom ili ramiprilom na recidiv atrijalne fibrilacije (AF), na disperziju P-talasa (PVD) i na serumski prokolagen tip I karboksi terminalni peptid (PIP). ⁽⁵⁾

Ukupno 369 ambulantnih pacijenata sa blagom hipertenzijom (sistolni krvni pritisak >140 i/ili 90 < dijastolni krvni pritisak < 110 mmHg) u sinusnom ritmu ali sa najmanje dve epizode AF u prethodnih 6 meseci randomizirano je na valsartan (n = 122), ramipril (n = 124) ili amlodipin (n = 123) tokom 1 godine. Klinički krvni pritisak (BP) i 24-časovni elektrokardiogram (EKG) su procenjivani mesečno. Od pacijenata je zatraženo da prijave svaku epizodu simptomatske AF i da urade EKG što je pre moguće. Nivoi PVD i PIP u serumu su procenjeni pre i posle svakog perioda lečenja.

Sistolni i dijastolni krvni pritisak su značajno smanjeni sa tri tretmana (P <0,001). Ukupno 46 (47,4%) pacijenata lečenih amlodipinom imalo je recidiv AF kao i 26 (27,9%) pacijenata lečenih ramiprilom (P < 0,01 u odnosu na amlodipin) i 16 (16,1%) pacijenata lečenih valsartanom (P < 0,01 u odnosu na amlodipin i P < 0,05 u odnosu na ramipril).

Kaplan–Meierova analiza je pokazala značajno smanjenje epizoda AF u grupi koja je primala valsartan (P = 0,005 log-rank test).

Vrednosti PVD su značajno smanjene ramiprilom (−4,2 ms, P < 0,05) i još više valsartanom (−11,2 ms, P < 0,01), pri čemu je razlika bila značajna (P < 0,01). Nivoi PIP u serumu smanjeni su ramiprilom (-49,7 μg, P < 0,001) i valsartanom (-49,3 μg, P < 0,001).

Uprkos sličnom snižavanju krvnog pritiska, valsartan i ramipril su bili efikasniji od amlodipina u prevenciji novih epizoda AF, ali je efekat valsartana bio veći od ramiprila. Ovo bi moglo biti povezano sa većim smanjenjem osoba sa invaliditetom uočenim kod valsartana.

Reference:

1. Wolf PA, Abbot RD, Kannel WB. Atrial fibrillation as an independent risk factor for stroke: the Framingham Study. Stroke 1991; 22:983–988.
2. Vidaillet H, Granada JF, Chyou PH, Maassen K, Ortiz M, Pulido JN, Sharma P, Smith PN, Hayes J. A population-based study of mortality among patients with atrial fibrillation or flutter. Am J Med 2002; 113:365–370.
3. Benjamin EJ, Levy D, Vaziri SM, D’Agostino RB, Belanger AJ, Wolf PA. Independent risk factors for atrial fibrillation in a populationbased cohort. The Framingham Heart Study. JAMA. 1994; 271:840–844
4. Manolis AJ, Rosel EA, Coca A, Cifkova R, Erdine, SE, Kjeldsen S, et al. (2012). Hypertension and atrial fibrillation: diagnostic approach, prevention and treatment. J Hypertens 30: 239–52
5. American Journal of Hipertension, Effect of Valsartan and Ramipril on Atrial Fibrillation Recurrence and P-wave dispersion in Hypertensive Patients With Recurrent SymptomaticLone Atrial Fibrillation, Volume 21, Number 9, September 2008